Ludzie pragną czasami się rozstawać, żeby móc tęsknić, czekać i cieszyć się z powrotem.

У походима на Балкан понајвише су се држали горских
коса, намерно избегавајући долине и опасности, које им је тамо могла створити
редовна војска. Занимљиво је, да су у пљачкашким четама и на већим
експедицијама са Словенима ишле и њихове жене, негде ради плена, негде да
одмах присвоје туђе куће, а негде и са планом, да помажу мушке у борби, као, на
пример, при нападу на Цариград 626. год.
Словенски упади у Византију били су разнога типа. Понекад, кад су ишли у већем
броју и кад су били с вођама од поуздања, или можда у заједници с искуснијима у
борби, они су употребљавали старе римске путеве с Дунава на Ниш, или низ
Вардар до Солуна. Држећи се у заједници, они су тад имали и неке своје "таборе".
Али, грчки писци истичу и то, како су они понекад зазирали од путева и долина и
држали се гора и кланаца. Но и тамо су имали неке таборе, у којима су се збирали.
Њихови одреди немају довољно издржљивости, вештине и дисциплине да се боре с
правом војском; у горама они су слободнији, јер тамо редовне чете, нарочито
коњаничке, теже маневришу, а и иницијатива за борбу условљена је више од
присебности појединаца.
У бојној вештини Словени су се током борби знатно увежбали. Већ у другој
половини VI века они знају за убојне справе, при опсади градова, носе "корњаче" и
справе за бацање камена и служе се лествицама да се испну на градске бедеме. У
Димитријевој легенди истиче се чак и њихова довитљивост после извесног ратног
искуства. Да би сачували своје веслаче од камења и стрела, које на њих бацају
браниоци са зидова, Словени су своје лађе покривали даскама и огуљеним свежим
кожама, штитећи у исти мах своје људе од ватре, која је бацана на њих. У борбе
нису ишли сасвим растурени, него су имали своје војводе.
Главне врсте оружја примили су Словени од својих германских суседа. Мач, меч
(мьчь) долази од готског mekja, шлем од старонемачког helma; чак је и стрěла у
вези са старонемачким Strala. Из немачког је и реч витез (витÓ зь) од Vithungi. Из
иранског је, међутим, топор – секира, а само име секира је у вези са скитским
сагарис. Тесла, трећи назив за исто оружје, јесте немачка dehsala. Оклоп брьних, брња, брње, за који се знало да код Словена дуго није био у употреби, узет је од
готског brunjo. Словенско је коyих – копље и штит. Нож је после дошао у
војничку употребу.